Pomirenje među narodima

Završna reč

Ma koliko, čak i danas, gotovo čitavu deceniju od završetka ratova među južnoslovenskim narodima izgledalo beznadežno, ili bar daleko i teško ostvarivo, ipak se uz određene napore, koji su još uvek percipirani kao naivni idealizam, može doći do pomirenja, trajnog i stabilnog mira i normalnih, uobičajenih odnosa među ljudima i narodima.
Tri četvrtine svih napetosti i nesporazuma nestaće sa ovoga sveta, smatra Gandi, kad se postavimo u položaj naših protivnika i shvatimo njihovo stanovište. Onda ćemo se ili odmah složiti sa njima ili ćemo o njima misliti sa više razumevanja.
Zaista, ne razumevajući jedni druge i nemajući sluha za potrebe drugih ulazimo u velike sukobe, u kojima se, pošto smatramo da branimo istinske vrednosti, ponašamo kao da nam je sve dopušteno. Ljudi se naglo i dramatično promene, što dovede do ranije nezamislivih posledica i beskrajne ljudske patnje.
I pored toga, mnogo je bilo, na svim stranama onih kojima ni zlo vreme nije moglo da uništi ljudskost i koji nikada nisu gubili iz vida važnost istinskih vrednosti poput ljudskog života, istine i pravičnosti. Oni su, mada paradoksalno, očuvali integritet svoje nacionalne grupe, ne dajući joj da potone u bezdan mržnje i neljudskosti. I u trenucima kada na vidiku nije bilo ni svetlosti na kraju tunela, oni su održali nadu da će jednom neizostavno stići mir, a sa njim i sigurnost i prosperitet toliko neophodni svim stranama u sukobu.
Naše istraživanje pokazuje da ima mnogo ljudi spremnih da pristupe pomirenju i za sebe i svoje okruženje izgrade stabilan i trajan mir, u kome bi slobodno mogli da se posvete normalnim životnim pitanjima bez velike brige isključivo za bezbednost i golu egzistenciju. Posebno bi bilo značajno osvestiti ljudima sličnosti koje očito postoje između njih. Pokazati da najneprijatniji slučajevi i najmračniji pojedinci nisu sve ono što postoji na drugoj strani. Da tamo, sa druge strane, ima najviše ljudi koji dele iste brige i raduju se istim stvarima kao i oni sami. I koji, isto tako strepe i plaše se naše strane na osnovu slike koja je stvorena o nama na osnovu najgorih sa naše strane. Tin Ujević, veliki pesnik i jedan od simbola povezanosti ovih naroda, napisao je pesmu Pobratimstvo lica u svemiru, čiji su gromki stihovi najbolja ilustracija ovoga o čemu govorimo.
Ne boj se! Nisi sam! Ima i drugih nego ti
koji nepoznati od tebe žive tvojim životom.
I ono sve što ti bje, ču i što sni
gori u njima istim žarom, ljepotom i čistotom...
Vil Durant kaže da istorijske knjige opisuju istoriju kao reku crvenu od krvi, koja je puna kraljeva i knezova, izaslanika i političara, i događaja poput revolucija i ratova, otimanja prava i teritorija, koji prouzrokuju previše krvi. Ali prava istorija se odvija na obalama gde obitavaju obični ljudi. Iako neupitno uvek ima onih koji u mnogim prilikama puni entuzijazma uskaču u reku rata, većina ljudi ne misli zlo drugima, odgaja decu i podiže kuće, trudeći se i želeći u isto vreme da ne bude zahvaćena opasnim brzacima reke istorije. Uvereni smo da je moguće srušiti barijere, i postići pomirenje među ljudima i narodima, koje će ih dovesti do toga da se iznova međusobno upoznaju, da se prisete starih prijateljstava i zajedničkih srećnih trenutaka iskrenog razumevanja i poštovanja. Da takve momente razumeju kao fundamentalni i stabilni nivo života, a nesereće i mržnje, kao prolaznu nepogodu. Da nametnutu predstavu o večnim mržnjama prekidanim zatišjima i primirjima, zamene predstavom o večnom razumevanju, koje je na žalost često bilo prekidano prolaznim nesporazumima, u koje su ljudi bili uvlačeni, najčešće protiv svoje volje. Ukoliko budu imali hrabrosti da prevaziđu automatske reakcije straha i postanu čvrsto uvereni u istinitost pozitivnog gledišta, stvoriće upravo takvu realnost. Kao o sopstvenoj kući, kao o sopstvenom zdravlju, i o tome će stalno morati da brinu, i da se staraju oko održavanja takve realnosti, jer ni ona nigde na svetu nije samoodrživa i spontana, spontan je samo pad nadole.
Možda bi onima koji se zalažu za takve ciljeve kao podstrek mogle poslužiti reči J. G. Herdera "Ništa veliko i dobro na ovoj planeti nije se dogodilo bez entuzijazma... Oni za koje se smatralo da su sanjari i vizionari najviše su doprineli čovečanstvu. Uprkos svim porugama, proterivanju i nepoštovanju oni su išli napred, i iako ponekad ne bi dospevali do cilja, dospevali bi nešto dalje i pomerali bi granice već postojećeg." Da budemo sasvim jasni, ne govorimo o granicama u okviru kojih se bira jedan predsednik i jedan saziv parlamenta. Takve granice mogu biti gde hoće i o njima u ovoj knjizi nema ni reči. Reč je o svim ostalim granicama!
Ovu knjigu ćemo završiti sa nekoliko rečenica donekle inspirisanih rečima Martina Lutera Kinga (1963.), ali mnogo više rečima mnogobrojnih autora iz naših krajeva, koje su poznate gotovo svim našim ljudima, uz koje su mnogi doživljavali najlepše životne trenutke i za koje ih vežu drage uspomene.
“Uprkos poteškoćama današnjice i sutrašnjice ja imam san!” I mi koji živimo u ovom regionu možemo poput Martina Lutera Kinga imati san da neće proći mnogo vremena do dana kada će biti izgrađen bolji svet – svet pravde, ljudskosti, jednakosti i bratstva. Život u nepoverenju i strahu značio bi pobedu onih koji su baš to želeli. ”Zar će samo oni pjevati one strašne refrene sastavlje od pogrdnih reči u upropaštenom jeziku”, upitajmo se kada klonemo duhom i kada nam se svaki dalji napor čini uzaludnim. Velika je borba i još uvek nije potpuno izvesno šta će se pokazati kao jače: žigosanost ubistvima i nesrećama koja donosi trajno nepoverenje, ili ”žigosanost” nitima prijateljstva koja će se pokazati dovoljno jaka da učini da stane noć u kojoj se snevaju ”crni konji i svatovi bez pjesme, i kako odlaze nekud neki dragi ljudi”, i da se dočeka zora boljeg života.
U najtežim ratnim danima, vojnicima jedne vojske razgarala je srca i budila najdublja osećanja, pre svega čežnju za toplinom i mirisom doma i samim tim normalnog života, apsolutno ista setna melodija, koja je na rodni kraj sećala vojnike jedne druge vojske, pre skoro čitavog veka! Jedni su je zvali Šehidski, a drugi Nizamski rastanak. Zar se onda ne može pronaći nebrojeno zajedničkih stvari koje će svima razgarivati srca i u miru?
Godine neumitno prolaze. Vreme je da se dobro zamislimo kakvim životom želimo da živimo, ”jer je život samo ovaj jedan”, i šta je neophodno da učinimo da bismo došli do željenog cilja. Zahvaljujući svojoj veri u najviše ljudske ideale bićemo sposobni da odbacimo daleko od sebe sva iskušenja očajanja i da bacimo novu svetlost na tmine pesimizma.
Ne dešavaju se bez ikakvog povoda preduge i snažne reakcije publike kada se na sceni jednog grada posle dugo godina čuje neki stih koji kao ”stara uspomena, osjećaje njihove dira”. Nije slučajno ni to što se već i danas dešava u mnogim susretima starih poznanika i prijatelja, kada je nemoguće izbeći da krene bujica suza. ”Ali nije ni svaka suza od nesreće. Ima i onih koje samo sretne oči liju.” U svakoj je načešće po jedna lepa uspomena, i još toliko onih propuštenih, koje su mogle biti, a nisu! Zaista je malo potrebno da se probije naizgled neprobojan oklop, od psovanja ”svih vas” do plakanja na ramenu, i da se u mnogima probude ”svi derneci pijani”, da zadrhti glas i odnekud dopre miris dunja.
Uprkos svim postojećim otporima to je klica novoga života. Mlada stabljika kultivisanog, prosperitetnog života i bratskog razumevanja taman je počela da raste i pruža svoje grane i na njima cvetove, i ”malo joj je trebalo, možda još samo jedan san” da se potpuno razvije, kada je početkom '90-ih slomljena, izgažena čizmama i brutalno zatrta, sa jasnom namerom onih koji su to učinili da se nikada više ne može oporaviti. Ali neka nepoznata sila koja omogućuje napredak i razvoj čovečanstva uvek uredi da oni koji učine nedelo zaborave na neku sitnicu, pa zločin ne bude savršen i oni budu otkriveni. Iz napupelih cvetova uništenog drveta na zemlju je palo seme, a čizme ne mogu stajati večno na istom mestu, i čim se one uklone i prvi zraci sunca dopru do tla desiće se ono što je neizbežno, doći će do pobede života!
Prirodni životni nagon će podstaći i one koji su rasli uz najstrašnije vesti, pa čak i najstrašnija lična iskustva da pogledaju, pa i krenu tamo, preko, ”tragom sunca i jugom maslina” da bi odneli ”stotinu dukata i kašmirsku maramu čudesnih boja”. Pružiće se i njima prilika da vide ”polja što se žitom zlate” i na njima ”cvjeće rosom orošeno”, da ”nekako s proleća” osete pozitivno ludilo i da im srce bude puno. Možda će u nečjem poljupcu osetiti isti onaj ”ukus kolača svoje bake”, a srećnijima će se i ”biser stati zlatom nizati”. I dok budu hodali ”istom stranom ulice” sa nekim novim prijateljima, neće morati ni da znaju sve ove pesme, ”da bi se osjetila pjesma između njih.” Ali razumeće dobro da je mnogo bolje sticati i čuvati prijatelje nego stvarati neprijatelje. I svima će postati jasno da mržnjom i gorčinom prema drugim ljudima ne možemo razrešiti ni jedan sopstveni problem. Jer mrak ne može proterati mrak - samo svetlo to može!
by Nebojša Petrović